U jeku istraživanja biosinteze proteina, u drugoj polovini XX veka, istraživačke grupe, jedna na Technion – Izraelskom Institutu Tehnologije pod vođstvom Aron Ciechanover-a i Avram Hershko-a, a druga na University of California Irvine pod rukovodstvom Irwin Rose-a, izučavali su fenomen degradacije proteina. Pokazali su da je proces degradacije strogo kontrolisan i koordinisan specifičnim proteinom – ubikvitinom. Za otkriće ubikvitina i prvi opis mehanizma degradacije proteina posredovanog ubikvitinom, ova tri izuzetna naučnika su 2004. podelili Nobelovu nagradu iz hemije.
Premda je autor gore upotrebio jedninu oslovljavajući ovaj protein, danas se radije govori o ubikvitinu sličnim proteinima, time označavajući čitav spektar proteina različite sekvence, ali slične sheme uvijanja i slične funkcije. Sam ubikvitin predstavlja visoko konzervirani eukariotski protein: sekvenca ubikvitina pivskog kvasca i čoveka se razlikuje u svega tri aminokiseline od ukupnih 76. Pretpostavlja se da funkcionalni analozi ubikvitina u prokariotama postoje, ali se do sada nisu identifikovali.

 Više informacija o ovom molekulu, možeš pročitati ovde.

Frederik Sodi (en. Frederick Soddy) bio je engleski hemičar, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1921. godine za istraživanja radioaktivnog raspada i posebno za formulaciju teorije izotopa. Rođen je 2. septembra 1877. godine u Istburnu (en. Eastbourne), u Engleskoj. Bio je najmlađi sin Bendžamina Sodija (en. Benjamin Soddy), londonskog trgovca, koji je pored Frederika imao još šestoro dece. Sodijeva majka, Hana Sodi (en. Hannah Soddy) umrla je kada je Frederik imao samo osam meseci. Sodi je završio Istburn koledž (en. Eastbourne College) sa 15 godina. Svoj prvi rad iz hemije objavio je 1894. godine. Želeo je da dobije stipendiju na Merton koledžu (en. Merton College), ali pošto je smatrao da je još mlad, odlučio je da bi bilo korisno da godinu dana provede na Univerzitetu u Aberistvitu (en. Aberystwyth University). Sa 18 godina dobio je stipendiju na Merton koledžu. Diplomirao je 1898. godine među najboljima u klasi. Njegov mentor bio je Vilijam Remzi (en. William Ramsay), škotski hemičar, koji je 1904. godine dobio Nobelovu nagradu za otkriće plemenitih gasova. Nakon diplomiranja Sodi je dve godine sprovodio nezavisna hemijska istraživanja na Oksfordu.

 Više informacija o ovom nobelovcu, možeš pročitati ovde.

U opštem slučaju, hromizam predstavlja reverzibilnu promenu u boji neke hemijske supstance pod uticajem stimulanasa iz spoljne sredine. Fotohromizam je reverzibilna promena hemijske supstance koja nastaje kao posledica apsorpcije elektromagnetnog zračenja (svetlosti) na različitoj talasnoj dužini. Fotohromne boje su supstance koje ispoljavaju fenomen fotohromizma. Usled izlaganja UV zračenju, fotohromne boje podležu promeni konformacije, što se vizuelno manifestuje kao promena boje, najčešće iz bezbojnog u obojeni oblik.

Više informacija o ovoj temi, možeš pročitati ovde.