Autor: Vladimir Prokopović

 

Azot monoksid (NO) - je bezbojni gas koji se slabo rastvara u vodi i koji lako prolazi kroz lipidne membrane. NO ima jedan nespareni elektron što ga čini stabilnim slobodnim radikalom koji lako reaguje sa brojnim kiseoničnim vrstama i halogenidima, i koji se u formi nitroksil (NO^-) jona lako koordinuje za jone prelaznih metala (McCleverty 2004). Ovaj molekul je dugo pominjan samo kao otrovni gas veoma neprijatnog mirisa koji nastaje oksidacijom amonijaka i nepotpunim sagorevanjem goriva u motornim vozilima. Međutim, tokom osamdesetih godina prošlog veka pokazano je da je NO jedan od najvažnijih fizioloških regulatora koji kao sekundarni glasnik ima ključnu ulogu u signalnoj transdukciji i citotoksičnosti. Nastaje od L-arginina pomoću enzima NO-sintaze (NOS) tokom normalnog metabolizma u živim sistemima, mada postoje dokazi da može nastati iz askorbata i nitrita in vivo. Ovaj molekul učestvuje u regulaciji krvnog pritiska tako što se ponaša kao vazodilatator, odnosno molekul koji širi epitel krvnih sudova (Moncada et al. 1991). Takođe, značajan je u fiziološkim putevima neurotransmisije i odbrane od patogena, ali kada je prekomerno generisan može dovesti do brojnih patoloških stanja (Pacher et al. 2007). Visoka koncentracija NO karakteristična je za zapaljenske procese i neurodegenerativna oboljenja, dok se snižena produkcija azot monoksida povezuje sa hipertenzijom, anginom pektoris i impotencijom (Moncada et al. 1991). Smatra se da danas gotovo ne postoji bolest koja preko nekog regulatornog puta nije povezana sa azot-monoksidom!

Za rad na razjašnjavanju uloge azot monoksida u kardiovaskularnom sistemu Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1998. godine dobila su trojica istraživača: Robert S. Furchgott, Louis J. Ignaro i Ferid Murad. Brojna otkrića o različitim patofiziološkim ulogama azot monoksida opravdavaju činjenicu da se azot monoksid smatra jednim od najvećih iznenađenja u biološkoj i koordinativnoj hemiji, i da i dalje predstavlja izazovno polje ispitivanja na kome rade istraživačke grupe širom sveta. Ovaj sveprisutni ćelijski glasnik je zbog revolucije koju je uneo u razumevanje mnogih procesa u organizmu proglašen 1992. za molekul godine, uprkos svojoj jednostavnoj, dvoatomnoj, strukturi.

Reference:

.   J.A.McCleverty, 2004. Chemistry of Nitric Oxide Relevant to Biology, Chem.Rev. 104, 403−418.

.   Pal Pacher, Joseph S. Beckman, Lucas Liaudet, 2007. Nitric Oxide and Peroxynitrite in Health and Disease, Physiol.Rev. 87, 315–424.

.   S. Moncada, R. M. J. Palmer, E. A. Higgs, 1991. Nitric Oxide: Physiology, Pathophysiology, and Pharmacology, Pharma.Rev. 43, 109-142.