Eduard Buhner (nem. Eduard Buchner) je nemački hemičar, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1907. godine. Buhner je rođen 20. maja 1860. godine u Minhenu, kao sin dr Ernsta Buhnera (nem. Ernst Buchner), lekara i profesora forenzičke medicine i Friderike Buhner, devojački Martin (nem. Friederike Buchner, Martin). Eduarda Buhnera ne treba mešati sa industrijskim hemičarem Ernstom Bihnerom (nem. Ernst Büchner), po kom je ime dobila vrsta levka koji se koristi u hemijskoj laboratoriji.
Doktor Ernst Buhner umro je kada je Eduardu bilo dvanaest godina, nakon čega mu je deset godina stariji brat Hans (nem. Hans Buchner, 1850-1902) omogućio opšte obrazovanje, za razliku od komercijalnog koje mu je prvobitno bilo namenjeno. Maturirao je u gimnaziji u Minhenu, a potom je kratko studirao na minhenskoj Politehnici, kod Erlenmajera Starijeg (nem. Erlenmeyer), pre nego što je odlučio da se zaposli. Ipak, problemi hemije su ga jako privlačili, i on se 1884. godine vraća studijama, ovog puta kod fon Bajera (nem. von Baeyer) (hemija) i fon Negelija (nem. von Naegeli) (botanika).
U svom prvom radu (1885) bavio se ulogom kiseonika u procesu fermentacije (vrenja) – svoj budući naučni rad Buhner će u velikoj meri posvetiti objašnjavanju fermentacije. Nakon nekoliko godina, uz dodatni rad kod Otoa Fišera (nem. Otto Fischer), postaje pomoćni predavač kod fon Bajera (1889), a nakon dve godine postaje predavač na Univerzitetu u Minhenu. Novčana pomoć fon Bajera omogućuje mu da osnuje svoju malu laboratoriju pri Bajerovoj, gde se bavio izučavanjem liziranja ćelija kvasca (od 1891. godine), ali je rad ubrzo morao da prekine zbog stava nadređenih (uprava Laboratorije) da su ti eksperimenti davno urađeni i da se ništa novo iz toga ne može saznati.
Buhner je ubrzo potom prešao na Univerzitet u Kilu (1893), a zatim 1896. na Univerzitet u Tibingenu, kod fon Pehmana (nem. von Pechmann), gde je nastavio da izučava kvasce. Iste godine minhenski Institut za higijenu mu odobrava sredstva za njegova dalja istraživanja i on 1897. uspeva da objavi članak u Žurnalu (izveštajima) nemačkog hemijskog društva (nem. Berichte der Deutschen Chemischen Gesellschaft) pod imenom „O alkoholnom vrenju bez ćelija kvasca“ (nem. Über alkoholische Gärung ohne Hefezellen).
U ovom radu Buhner opisuje da se liziranjem ćelija kvasca (izlaganjem ćelija etanolu ili acetonu) dobija žuto-smeđa tečnost (oko 500 mL iz 1kg ćelija) koja kada se doda u koncentrovani rastvor šećera (hipertonični uslovi, pri kojima se kvasac ne razvija!!!), vrlo brzo počinje da prevodi šećer u CO₂ i etanol isto tako efikasno kao i žive ćelije kvasca. Buhner je uočio da efekat nastaje samo ako je tečnost sveža, te da se tada njeno dejstvo ne sprečava ni ceđenjem kroz fina cedila, čime je dokazao da za ovaj efekat nisu odgovorne eventualne preostale ne-lizirane ćelije, već, kako on piše, enzimi koji su liziranjem oslobođeni iz ćelija i koji zadržavaju svoju aktivnost u rastvoru.

Za enzime se znalo pre Buhnera, ali se smatralo da su oni neki hemijski entiteti koje učestvuju u različitim procesima uočenim u ćelijama mikroorganizama. Pre Buhnera se smatralo da fermentacija nije moguća bez prisustva živih ćelija kvasca. Buhner je, nakon svog osnovnog otkrića, proučavao uticaj različitih faktora kao što su temperature, vreme, razni uslovi liziranja ćelija i ceđenja, na aktivnost soka kvasca. Na osnovu dobijenih rezultata zaključio je da fermentaciona sposobnost soka kvasca potiče od određene supstance (jer se zadržava i kada su žive ćelije sigurno odstranjene) koja se može izolovati iz živih ćelija kvasca, te da bi aktivnost supstance ostala očuvana, ona mora biti izolovana primenom hemijski (relativno) inertnih rastvarača, na temperaturi koja nije visoka (odnosno bez zagrevanja), a proces mora biti brzo završen. Ovo će postati osnovni principi u radu ne samo sa enzimima, nego i sa biomakromolekulima uopšte.
U svom govoru 11. decembra 1907, prilikom uručivanja Nobelove nagrade, Buhner između ostalog, kaže: „...Aktivni agens u isceđenom soku kvasca pre će biti hemijska supstanca, enzim, koji sam nazvao zimaza. Od sada, moći će da se eksperimentiše sa ovom, kao sa ma kojom drugom hemikalijom.“ Buhnerov rad je bio od velikog značaja za razvoj biohemije, posebno enzimologije i izučavanja metaboličkih procesa.
Od oktobra 1898. godine Buhner radi u Berlinu na Poljoprivrednom fakultetu, a u tom periodu se ženi Lotom Štal (nem. Lotte Stahl). Na Univerzitet u Breslau prelazi 1909, a na Univerzitet u Vircburgu 1911 godine. Umro je tragično – radeći kao lekar na frontu u Rumuniji ranjen je 3. avgusta 1917, a devet dana kasnije je preminuo.

Slika 1. Buhnerova aparatura za liziranje ćelija kvasca

 

 

 

 

Reference:

1.   http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1907/buchner-bio.html

2.   http://encyclopedia.com/doc/1E1-Buchnere.html

2.   http://en.wikipedia.org/Eduard_Buchner.html

2.   http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1907/buchner-lecture.html