Autor: Aleksandra Nestorović

Fransis Vilijam Aston (en. Francis William Aston) rođen je 1. septembra 1877. godine u Harbornu (Birmingem, Engleska). Bio je treće dete u porodici od sedmoro dece. Školovao se u Namesničkoj školi u Harbornu i na Malvern Koledžu gde se probudilo njegovo interesovanje za nauku. Godine 1894. upisao je koledž Mejson u Birmingemu (koji kasnije prerasta u Univerzitet u Birmingemu) gde je studirao hemiju i fiziku. Od 1896. godine bavio se istraživanjima u oblastima organske hemije u privatnoj laboratoriji u kući svog oca. Dobio je Forster stipendiju 1898. godine, što mu je omogućilo da radi na optičkim svojstvima derivata vinske kiseline. Rezultati ovog rada objavljeni su 1901. godine. 
Ostavljajući akademski život po strani neko vreme, radio je 3 godine kao hemičar u laboratoriji pivare. Međutim, u to vreme, počelo je da preovladava njegovo interesovanje za fiziku u odnosu na hemiju. Njegov talenat za mehaničke izume došao je do izražaja prilikom dizajniranja i konstruisanja novih tipova pumpi za pražnjenje posuda. Odatle je proisteklo njegovo ineresovanje za fenomen izbacivanja gasova u elektronskim cevima. 
Godine 1903. dobio je stipendiju Univerziteta u Birmingemu, gde je nastavio istaživanja u oblasti fizike, posle otkrivanja X-zraka i radioaktivnosti sredinom 1890-ih. Tu je za kratko vreme, proučavajući elektronske cevi, otkrio fenomen poznat kao Astonov tamni prostor. 
Posle puta oko sveta 1908. godine, postavljen je 1909. godine za predavača na Univeritetu u Birmingemu, ali se na poziv Džozefa Džona Tomsona, preselio u Kevendišovu laboratoriju u Kembridžu, gde je radio kao njegov asistent. U ovom periodu svog istraživanja dobio je i definitivan dokaz o postojanju dva izotopa inertnog gasa – neona. 
Ovo istraživanje bilo je prekinuto Prvim svetskim ratom (1914 – 1918). Tokom rata Aston je radio u Kraljevskom pogonu avijacije, u Farnborouu, gde je proučavao uticaj atmosferskih uslova na avione. 
Vraćajući se u Kevendišovu laboratoriju 1919. godine ponovo se posvetio problemu odvajanja izotopa neona. Za kratko vreme postigao je uspeh u tome pomoću svog pronalaska masenog spektrografa, aparata koji je radio na principu elekrtromagnetnog fokusiranja. Zahvaljujući veoma maloj razlici masa dva izotopa razdvajanje je bilo uspešno. Primenjući princip na druge hemijske elemente, otkrio je, u seriji merenja, više od 212 prirodno dobijeniha izotopa. Rezultati ovog rada omogućili su mu da formuliše takozvano Pravilo celog broja koje glasi da je masa kiseonikovog izotopa definisana, a sve mase drugih izotopa su veoma blizu celim brojevima. 
Aston je nastavio istraživanja, koristeći savremeniji instrument, sa većom osetljivošÄ‡ću i preciznošću. Izmerio je i ona odstupanja od pravila celog broja koja su kasnije postala izuzetno važna u oblasti atomske energije.
Bio je autor brojnih radova i knjiga. 
Aston je 1920. godine izabran za člana profesorskog veća Triniti koledža, a iste godine primio je i Meknzi Dejvidson Medalju Rentgenskog društva. Godine 1921. postao je član Kraljevskog društva, a 1922. godine nagrađen je medaljom Hjuz društva. Iste godine dobija i Nobelovu nagradu za hemiju. Džon Skot i Paterno medalje dodeljene su mu 1923. godine, Kraljevska medalja 1938. godine, a takođe je dobio i Dudelovu medalju Fizičkog društva 1941. godine. 
Bio je počasni član Ruske akademije nauka i Akademije u Lincu i imao je počasne doktorate Univerziteta u Birmingemu i Dablinu. 
Aston je bio oduševljen sportom; skijanje, planinarenje, tenis i plivanje bili su među sportovima u kojima se isticao. Takođe, bio je i ambiciozan muzičar, umeo je da svira klavir, violinu i violončelo na takvom nivou da je redovno svirao na koncertima u Kembridžu. 
Umro je u Kembridžu, 20. novembra 1945. godine. 

Reference:
– nobelprize.org
– wikipedia.org

Fotografija:
– nobelprize.org