Henri Moissan

By   /  11. marta 2018.  /  Komentari su isključeni na Henri Moissan

Autor: Dušan Malenov

 

Big Image

Ferdinand Frederik Anri Moasan je rođen u Parizu 28. septembra 1852. godine. Njegov otac je bio činovnik u železničkoj kompaniji, a majka krojačica. Njegova porodica preselila se u gradić Mo 1864. godine, gde je Anri pohađao lokalnu školu. On je, međutim, napustio školu bez diplome 1870. godine, što ga je onemogućilo u nameri da upiše fakultet. Vratio se u Pariz i počeo da radi kao apotekar, gde je uspeo da spase život čoveku koji se otrovao arsenom. Tada je rešio da se bavi hemijom, te je radio najpre u laboratoriji Edmonda Fremija, a potom i u laboratoriji Pjer Pola Deherajna, koji ga je ubedio da stekne neophodnu diplomu i upiše fakultet. Nakon jednog neuspelog pokušaja, Anri Moasan je konačno uspeo da se upiše na fakultet 1874. godine. Od tada, Moasan je radio najpre u Deherenovoj laboratoriji, da bi se kasnije pridružio Debreju i Trustu u laboratoriji na Sorboni.
Moasan se najpre, pod uticajem svog prijatelja, botaničara Vaska, bavio fiziologijom. Prvi rad je objavio 1874. godine i on je sadržavao njegova istraživanja o metabolizmu kiseonika i ugljenik(IV)-oksida u lišću biljaka. Ubrzo je napustio fiziologiju i počeo da se bavi neorganskom hemijom. Doktorat je stekao 1880. godine radom o dicijanu – (CN)2, nakon čega mu je prijatelj Landrin ponudio mesto u jednoj analitičkoj laboratoriji. Nakon kratkog rada u Agronomskom institutu, postao je asistent i demonstrator na Farmaceutskom fakultetu u Parizu. Tokom prvih godina rada na ovom fakultetu, Moasan je svoju pažnju usmerio ka fluoru i njegovim jedinjenjima. Elektrolizom fluorovodonika Moasan je 26. juna 1886. prvi put dobio i izolovao elementarni fluor.

Postojanje elementarnog fluora je bilo poznato mnogo godina, ali svi pokušaji da se on izoluje ostajali su neuspeli, dok je nekoliko eksperimentatora umrlo u tim pokušajima. Problem u izolovanju elementarnog fluora javljao se zbog njegove velike reaktivnosti, što bi dovodilo do trenutne reakcije sa nekim elementom ili jedinjenjem iz okoline odmah po sintezi.
Moasan je dobio elementarni fluor elektrolizom tečnog fluorovodonika koji je sadržavao kalijum-fluorid. Aparatura za elektrolizu sastojala se od elektroda od iridijuma i platine u platinskom držaču. Smeša je hlađena do -50 ºC. Vodonik koji je nastajao na katodi potpuno je odvajan od fluora koji je nastajao na anodi. Ovo je način na koji se fluor i danas proizvodi u industriji.
Ubrzo nakon ovog velikog otkrića, Francuska akademija nauka poslala je tri predstavnika – Marselina Bertloa, Anrija Debreja i Edmona Fremija – kako bi proverili Moasanove rezultate. Za razliku od prvog eksperimenta, fluorovodonik u ovoj demonstraciji nije sadržavao čak ni tragove kalijum-fluorida, te Moasan nije mogao da reprodukuje svoje rezultate. Uskoro je Moasan utvrdio da je „tajna uspeha“ ovog eksperimenta bilo prisustvo KF, koji obezbeđuje provodljivost, jer fluorovodonik nije provodnik. Uspešno je ponovio eksperiment i za to dobio nagradu od 10000 franaka. Do kraja 1886. godine uspeo je da ispita svojstva ovog gasa i reakcije sa drugim elementima.
Moasan se bavio proučavanjem fluora i njegovih jedinjenja sve do 1891. godine. Deset godina kasnije, zajedno sa Polom Leboom otkrio je i SF6.

Moasan je 1886. godine izabran za profesora toksikologije na Farmaceutskom fakultetu u Parizu. Potom je 1899. godine postao šef katedre za Neorgansku hemiju, a 1900. godine pomoćnik direktora tog fakulteta. Iste godine nasledio je Trusta na poziciji profesora neorganske hemije na Sorboni.
Moasan je devedesetih godina 19. veka dizajnirao i razvio peć sa električnim lukom koja je mogla da postigne temperaturu do 3500 ºC koristeći struju jačine 2200 A i napona od 80 V. Ovu peć je koristio da istopi mnoge supstance koje su smatrane netopljivim i da sintetiše karbide, silicide i boride mnogih elemenata. Sintetisao je i hidride kalcijuma, natrijuma i kalijuma i pokazao je da ova jedinjenja nisu provodnici. Takođe je koristeći ovu peć, koja je ponela ime po njemu, sintetisao mnoge metale.
Među interesantnim idejama Anrija Moasana bio je pokušaj da se upotrebi pritisak kako bi sintetisao dijamante iz grafita. Godine 1893. Moasan je počeo sa proučavanjem delova meteorita pronađenog u Meteorskom krateru blizu Diablo Kanjona u Arizoni. U ovim fragmentima otkrio je male količine novog minerala i nakon detaljnih ispitivanja ustanovio da se ovaj mineral sastojao iz silicijum-karbida. Ovaj mineral je 1905. godine nazvan moasanit, njemu u čast.
Anri Moasan je objavio preko 300 radova i knjiga, od kojih su najznačajniji Peć sa električnim lukom (1897), Fluor i njegova jedinjenja (1900) i Udžbenik mineralne hemije (pet volumena, 1904-1906). Bio je odličan predavač i detaljan i strpljiv eksperimentator. Među mnogim počastima koje su mu pripale izdvajaju se najpre Nagrada Lakaz (1887), Dejvi medalja (1896) i Hofman medalja (1903). Takođe je nagrađen od strane Instituta Frenklin u Filadelfiji i Kraljevskog udruženja Londona i Hemijskog društva Londona. Bio je počasni član mnogih naučnih društava.
Godine 1906. Anriju Moasanu dodeljena je Nobelova nagrada za hemiju. Ova velika nagrada dodeljena mu je zbog „ispitivanja i izolovanja elementa fluora i zbog uvođenja u primenu u nauci električne peći nazvane po njemu“.
Anri Moasan se oženio Leoni Lugan 1882. godine i 1885. dobio sina. Umro je iznenada, 20. februara 1907. godine, neposredno po povratku sa ceremonije dodele Nobelove nagrade u Stokholmu. Njegova smrt pripisana je akutnoj upali slepog creva, ali su postojale sumnje da su uzrok bili eksperimenti sa fluorom.

Reference:

.   http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1906/moissan-bio.html
.   http://en.wikipedia.org/wiki/Henri_Moissan


RSS
%d bloggers like this: