Pol Sabatje je rodjen u Južnoj Francuskoj, u Karkasonu, 5. novembra 1854. godine. Školovao se u Ecole Polytechnique i Ecole Normale Superieure. Za tri godine diplomirao je prvi u klasi. Predavao je fiziku u lokalnoj školi u Nimu pre odlaska na College de France 1878. godine gde je bio Bertloov asistent. Doktor nauka je postao 1880. godine.
Sabatje je preuzeo kurseve fizike na Fakultetu nauka u Bordou do januara 1882. kada je prihvatio slično mesto na univerzitetu u Tuluzu. Takođe je držao kurseve iz hemije od 1883. godine i izabran je za profesora hemije 1884. mesto koje je zadržao do penzionisanja 1930. godine. Postao je dekan Fakulteta za nauku 1905. godine i nastavio je da predaje i posle penzionisanja sve do smrti 1941. godine. Uvek je bio odan Tuluzu i odbio je mnoge atraktivne ponude za posao na drugim mestima, kao na primer na Sorboni 1908. godine.
Sabatjeova najranija istraživanja tiču se termohemije sumpora i metalnih sulfata, što je bilo i predmet njegove doktorske disertacije. Takođe je istraživao okside azota i nitrozodisulfonske kiseline i njihove soli. Obavio je fundamentalna istraživanja u oblasti particionih koeficijenata i apsorpcionih spektara.
Kada je počeo svoje istraživanje fenomena katalize, Sabatje je ubrzo ukazao na anomalije u Faradejevoj fizičkoj teoriji i formulisao je svoju hemijsku teoriju. Takođe je sproveo bliže istraživanje katalitičke hidrogenizacije i dehidrogenizacije pažljivo istražujući ostvarljivost specifičnih reakcija. Strpljivim radom otkrio je da se, korišćenjem metala kao katalizatora, može postići ubrzanje hidrogenizacije odredjenih organskih jedinjenja. Tako je 1897. godine otkrio da se uvodjenjem tragova nikla kao katalizatora, postiže ubrzanje adicije vodonika na nezasićene molekule ugljenikovih jedinjenja. Njegov rad postaje osnova za industriju margarina, hidrogenizaciju ulja i za industrijsku sintezu metanola. Pokazao je selektivnost katalitičke reakcije. Primer za njegovu reakciju:
Sabatje je bio član Francuske akademije nauka i Komandir Legije časti. Bio je doktor nauka i počasni član Kraljevskog društva u Londonu, Akademije u Madridu, Kraljevske holandske akademije nauka, Američkog društva hemičara i dr.
Bio je nagradjen Prix Lacate (1897), Prix Jecker (1905), Davy Medal (1915) i Royal Medal (1918) Kraljevskog društva, i Frenklinovom medaljom Frenklinovog Instituta. Za svoj metod hidrogenizacije organskih jedinjenja nagradjen je Nobelovom nagradom za hemiju 1912. godine, koju je podelio sa Viktorom Grinjarom.
Pol Sabatje je bio povučen čovek. Bio je veoma zainteresovan za umetnost i baštovanstvo. Umro je 14. avgusta 1941. godine.
Fransois Auguste Victor Grignard
Rodjen je u Šerburu 06. maja 1871. godine.
Godine 1889. dobio je stipendiju za Ecole Normale Speciale u Kluniju. Posle dve godine zbog nesuglasica izmedju klasičnih i modernih metodista škola je zatvorena. Grinjar je školovanje nastavio na Univerzitetu u Lionu, na Fakultetu za nauku. Zbog neuspeha na ispitima 1892. godine otišao je da ispuni svoju vojnu obavezu. Po povratku nastavlja školovanje u Lionu i dobija diplomu Licencie es Sciences Mathematiques 1894. godine.
Grinjarova prva istraživanja tiču se razgranatih nezasićenih ugljovodonika1899. godine. Na Barbijeovu preporuku proučavao je organomagnezijumova jedinjenja, a njegovo otkriće klasičnog pripremanja alkil-magnezijum halogenida prvi put je prikazao Anri Moasan, u Akademiji nauka 11.maja 1900. godine. Ubrzo je razvio direktne primene ovih elegantnih i jednostavnih reagenasa, kojima je sudjeno da odigraju vrlo važnu ulogu u organskoj sintezi, tako da je u vreme njegove smrti 1935. godine bilo preko 6000 referenci za njih u literaturi. On je koristio reagense za pripremu i proučavanje egzotičnih alkohola, ketona, ketoestara, nitrila i terpenskih jedinjenja. On je razvio metod za sintezu fulvena. Takodje se bavio utvrdjivanjem konstitucije nezasićenih jedinjenja primenom kvantitativne ozonizacije, kondenzacijama aldehida i ketona, dobijanje iz ketona tercijarnih alkohola, procesima katalitičke hidrogenizacije i dehidrogenizacije pod sniženim pritiskom.
Organo-magnezijumova jedinjenja se dobijaju dejstvom odgovarajuceg alkil- ili aril-halogenida na elementarni magnezijum (u obliku opiljaka, praha ili granula), u prisustvu nekog etarskog rastvarača.
Značaj pretvaranja veze C-X u vezu C-MgX jeste u tome što se ovom reakcijom vrši inverzija polarnosti, odnosno reaktivnosti, α-ugljenikovog atoma. Jer, ugljenikov atom u alkil-halogenidima je elektrofilan, a u organo-metalnim jedinjenjima ima nukleofilne osobine. Reaktivnost magnezijuma prema alkil-halogenidima povećava se kada se reakcija izvodi u ultrazvučnom kupatilu.
Grinjarev reagens se može dobiti i supstitucijom vodonika pomoću drugog organo-magnezijumovog jedinjenja. Ova metoda se može primeniti na one ugljovodonike koji imaju vrlo kisele vodonikove atome , odnosno znatno polarizovanu vezu ugljenik-vodonik, a to su uglavnom ona jedinjenja koja mogu da daju stabilne karbanjone. Ovako se obično dobijaju acetilen-magnezijumova jedinjenja.
Organo-magnezijumova jedinjenja reaguju sa svim jedinjenjima koja sadrže aktivan vodonikov atom, odnosno vodonik vezan za kiseonikov ili azotov atom, kao na primer, sa vodom, alkoholima, fenolima, kiselinama, enolima, primarnim i sekundarnim aminima, pri čemu se dobijaju odgovarajući zasićeni ugljovodonici.
Grinjarev reagens reaguje sa karbonilnom grupom aldehida i ketona, pri čemu se dobijaju magnezijum alkoholati, koji se tretiranjem sa kiselinama pretvaraju u odgovarajuće alkohole. Ovo je najčešća primena kojom se mogu dobiti primarni, sekundarni ili tercijarni alkoholi. Dejstvom organo-magnezijumovih jedinjenja na formaldehid dobijaju se primarni alkoholi koji imaju jedan ugljenikov atom više. Sa ostalim aldehidima dobijaju se sekundarni alkoholi, a reakcijom ketona sa Grinjarevim reagensom postaju tercijarni alkoholi.
1912. Godine Nobelova nagrada za hemiju mu je dodeljena zbog njegovih otkrića, takozvanih Grinjarovih reagenasa, zajedno sa Polom Sabatjeom. U redu legije časti bio je ševalijer (1912), oficir (1920), i komandir (1933). godine.
Takodje je bio počasni profesor Univerziteta u Nansiju. Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Briselu i bio je član Kraljevske švedske akademije nauka.
Reference:
. http://sh.wikipedia.org/wiki/Pol_Sabatje
. http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1912/sabatier-bio.html
. http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1912/grignard-bio.html
