Pre nešto malo više od godinu dana sam se poslednji put uspeo uz stepenice u Karnegijevoj 4 kao student i prvi put spustio niz njih kao dipl. ing.  Super je osećaj jer se jedno veliko poglavlje uspešno završilo, ali ne baš i tako lepa činjenica da posle lepih 5-6 godina provedenih kao student, sa svim povlasticama i beneficijama koje taj status u Srbiji nudi, postajem: nezaposlen, jedan u moru.

Tokom pokušavanja rešavanja statusa nezaposlenog lica, primetio sam tri grupe tragača za poslom: “sam svoj majstor”, “Laza materina maza” i “baksuz”.

Grupa prva: “sam svoj majstor”. Ljudi koji znaju šta žele, takođe i znaju koliko vrede i verovatno se ne libe da rade i poslove “ispod nivoa” ako će ih to dovesti do željenog cilja. Oni šalju CV-eve i kome treba i kome ne treba, ali znaju kada treba reći da, a kada ne. Ako imaju dobar CV, ili dobru materijalnu zaleđinu možda će se i odlučiti da ponekom drskom i bezobraznom poslodavcu kažu “sudbonosno NE”. Na razgovoru za posao, takve poznajete po tome što dolaze par minuta pre zakazanog vremena, nose sa sobom papire da potkrepe CV u koji imaju šta da stave, dolaze isključivo sami i znaju odgovor na: “kolika mislite da treba da Vam je plata”.

Grupa druga: “Laza materina maza”. Biro, rodjak, veza, komšija, mama, tata  i svi slični su već u Lazinoj četvrtoj godini školovanja počeli sinu da traže posao, “zaboga ne može dete sve samo”. Za to vreme je bivši student pribegao dobro oprobanom receptu: “Teretana, bleja, teretana, bleja…”. Ni tokom studija mu trud nije bio bolja osobina. Verovatno mu je i u srednjoj školi tata lekar sređivao ocene u razmenu za banjsko lečenje profesorove majke. Laza na razgovor za posao retko kada i dolazi, jer je sve već sredjeno, a ako i dodje, to je isključivo uz pratrnju dve ili tri osobe, da mu drže strah, jer ta “zla” komisija vrlo često ima zube kao “Osmi putnik”. On retko zna i odgovor na pitanje: “Šta ste završili kolega”, a vrlo često je baš on ona osoba zbog koje ostalima komisija saopštava da su pronašli osobu sa “boljim kvalifikaijama”.

Ostaje mi  treća grupa: baksuzi. Oni se zaista trude da pronađu posao, ali nemaju sreće. Ili je nisu imali tokom fakulteta pa sa relativno lošim CV-em startuju u trci, ili nemaju “mame i tate” da im pomognu, ili su naprosto baksuzi koji šalju CV firmi u stečaju. Ovakvih je nažalost jako puno, sve više i više, jer nas je naše društvo i školstvo zaista dobro naučilo da tragamo za poslom i da znamo šta treba da radimo. Umešnost u traganju za poslom prosečnog Srpskog studenta se može meriti verovatnoćom da dobijete ručni JAMB kada vam je samo to polje ostalo prazno na listiću. Nesrećnika možete poznati tako što dolazi javnim prevozom na razgovor. Vrlo često nosi gomilu papira na razgovor, nikada se ne zna šta poslodavac traži pa je najbolje poneti i diplomu kursa origamija koju je pohađao u jaslicama. On uvek na pitanje o plati daje najgori mogući odgovor: “koliko date”.

Za kraj moram reći da mi je drago što sam se samo kratko mogao svrstati u neku od gore pomenutih grupa i što sam odavno prestao promatrati grupe tragača za poslom. Možda ste vi  u medjuvremenu sreli nekog od ovih grupa na vašem razgovoru za posao, ili ste se pronašli u nekoj od njih ili pak postoji podgrupa koju ja nisam pomenuo?

P.S. tekst je napisan kao podrška svim “baksuzima” moje generacije, koji i dalje tragaju za onim “pravim” poslom, nastavite da se trudite, svakom se kad tad posreći ;).