Ričard Adolf Žigmondi (mađ. Richárd Adolf Zsigmondy) rođen je 1. aprila 1865. godine u Beču. Njegov otac, doktor Adolf Žigmondi uradio je mnogo na promociji stomatologije u Austriji, izumeo je nekoliko hirurških instrumenata i uređaja i napisao više naučnih i medicinskih radova. On je podsticao interesovanje svoje četvoro dece ka prirodnim naukama. Umro je kada je Ričardu bilo samo 15 godina. Žigmondijeva majka, Irma von Sakmari podsticala je svoju decu da vode život van kuće, da se interesuju za umetnost i da prate svoje sklonosti. Žigmondi i njegova braća proveli su mnogo vremena na penjanju, planinarenju, plivanju i ronjenju. 
Žigmondijevo interesovanje za hemiju i fiziku razvilo se u ranoj mladosti. Učio je iz Stokhartovog udžbenika “Škola hemije” i mnoge eksperimente koji se u njemu spominju izveo je u svojoj maloj kućnoj laboratoriji. Takođe su na njega uticali i Rosko-Šorlemerov i Bercelijusov udžbenik iz hemije.
Pod vođstvom profesora Ludviga sa Medicinskog fakulteta u Beču naučio je osnovne činjenice o kvantitativnoj analizi. Zatim je studirao na Višoj tehničkoj školi u Beču, a 1887. godine otišao je u Minhen da uči organsku hemiju pod vođstvom profesora von Milera. Nakon svog doktorata je ostao kod profesora von Milera kao njegov asistent i kasnije prihvatio sličnu poziciju kao asistent fizike kod profesora Kunta u Berlinu. Godine 1893. kvalifikovao se za predavača na Institutu za tehnologiju u Gracu i takođe prihvatio profesorsku dužnost tamo. Njegov rad na sjajnim bojama za staklo i porcelan naveo ga je da bliže izuči hemiju koloida što je vodilo do ugovorenog sastanka sa Šotom i Genosenom koji su radili sa staklom u Jeni, gde je ostao do 1900. godine. Zatim je to mesto napustio da bi se isključivo posvetio naučnim istraživanjima. Tokom ovog perioda otkrio je kako da priprema, na reproduktivan način, hidrosolove od zlata i takođe razvio ultramikroskop sa prorezom u saradnji sa Zidentopfom.
Godine 1907. Žigmondi je postavljen za profesora i direktora Instituta za neorgansku hemiju na Univerzitetu u Getingenu, gde je ostao do svoje penzije u februaru 1929. godine. Nakon Prvog svetskog rata, Institut je pretrpeo ozbiljne nestašice njjednostavnijih hemijskih materijala i naučna istraživanja su postala veoma otežana. Godine 1925. Žigmondi je nominovan za Nobelovu nagradu u oblasti hemije za svoj rad na heterogenoj prirodi koloidnih rastvora. Ovo mu je najzad omogućilo da prevaziđe mnoge teškoće na koje je naišao tokom godina koje su prethodile nagradi.
Pored njegovog udžbenika Koloidna hemija, Žigmondi je objavio knjigu O koloidnosti zlata u saradnji sa P. A. Tisenom. Njegov zet, doktor Erik Hukel, koji je takođe bio jedan od njegovih saradnika, doprineo je stvaranju knjige o teoriji adsorpcije za Žigmondijev zbornik Monografija koloidne nauke.
Žigmondi se 1903. godine oženio Laurom Luis, rođenom Miler, ćerkom profesora Vilhema Milera, profesora patologije. Iz tog braka imao je dve ćerke, Anamariju i Kejti. Godine 1925. Anamarija se udaje za doktora Erika Hukela u Getingenu.
Žigmondi je umro u Getingenu 24. septembra 1929. godine.

Literatura:
1. http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1925/zsigmondy-bio.html 
2. http://www.chemistryexplained.com/Va-Z/Zsigmondy-Richard-Adolf.html 
3. http://en.wikipedia.org/wiki/Richard_Adolf_Zsigmondy 

Fotografija: 
http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1925/zsigmondy-bio.html