Jutros kada sam išao ka (m)učionici sreo sam dugogodišnjeg poznanika. Nakon kraćeg natezanja uspeo sam ga ubediti da do čitaonice stignemo zaobilaznim putem, preko “Bistroa“.  Svratili smo na sokić od ječma i hmelja za mene i sokić od cedjene narandže za njega. Povela se priča o starim danima poznanstva, o fakultetu, životu i sve tako redom.

Već nakon par rečenica setio sam se zašto smo ga zvali Pero, s’ onoga sveta… Dok nam je tema bilo studiranje bio je glavni, držao je slovo, gubio se u brojevima i ocenama. Ponekad je gotovo padao u vatru zbog svih nepravdi koje svi doživimo tokom studiranja, kako je još prvog dana studiranja shvatio da ocena nije merilo znanja i kako se znanje stiče za sebe a ocene zarad kasnijih benificija. Srdio se na moje opaske da u životu ima toliko bitnijih stvari od fakulteta i da dok je student treba da koristi i druge pogodnosti studentskog života a ne da bude inventar u čitaonici. Sa kakvim se žarom suprotstavio toj tezi nisam mogao verovati, čak je u momentima ustajao da bi ostavio jači utisak da je samo on u pravu, a ceo svet loše razmišlja.

Tako sam saznao gotovo sve o njegovim profesorima sa fakulteta, koji je dobar pedagog a koji je hodajuća sujeta. Koji su asistenti posvećeni radu sa studentima a koji svojim projektima i trčkanjem za dodatnom zaradom. Kako ima koleginicu koja je stigla do kraja fakulteta a i dalje sastavlja aparaturu za destilaciju isključivo sa leva u desno: “Zaboga, reakcija ide sa leva u desno”. Zašto njegov drugar i danas misli da su svi termometri na fakultetu pokvareni i da bi bilo krajnje vreme da pare koje daju za “ratnu štetu” upotrebe za nabavku istih, jer svi nakon dobrog protresanja i dalje pokazju 24 – 25^OC. Zaista sam se slatko nasmejao, njegovim dogodovštinama i anegdotama. Ali, sve mu je nekako bilo vezano za školicu i samo za školicu.

Nisam moga da odolim da ga ne pitam šta sada čita i kao iz topa je odgovorio Vollhardt-a, po drugi put, baš voli da ga prelistava kada mu je dosadno. Umesto tad da stanem sa “glupim” pitanjima, meni su samo navirala. Tako sam saznao da je poslednji put išao u pozorište kada je bio četvrti razred osnovne škole i kada ih je učiteljica vodila na lutkarsku scenu da gledaju “Tri praseta”. Ako izuzmemo pomenutu nam organsku hemiju, za koju se nije složio da je stučna knjiga jer ima pre svakog poglavlja zanimljive izvode iz realnog života, poslednja knijga kojoj se posvetio je bila Hokingova “Kratka istorija vremena”. Sport ne prati i prezire ga, Dejvid Bekam što se njega tiče može biti i onaj kuvar što ima emisiju na TV, a Džejmi Oliver ima najbolji centaršut na svetu. Politika ga nikada  nije zanimala i na izbore ne izlazi jer je to velika danguba. Amsterdam je glavni grad Belgije a Brisel je prestonica mode, a Švajcarci su poznati po dobrim automobilima…

Tužno je što mu opravdanje za skučen pogled na svet ima formulaciju kakvu samo on može smisliti: “Miroslave,  ja se ne spremam za učešće u kvizu “Želite li da postanete Milioner”, već želim da postanem profesor na fakultetu i da se bavim naukom”. Nažalost očigledno mu nije baš jasno da je biti naučnik mogo više od poznavanja jedne oblasti i da je pravi akademski gradjanin široko obrazovana osoba a ne zatucana bubalica koji kulturna dešavanja zaobilazi u širokom luku. Možda će mu se “samo kazati kada naraste”, a možda pak i nikada neće. A da li neko od Vas želi postati profesor Perinog kova?

Tags: nauka, profesura, studiranje, učenje