Acetanilid je bio prvi derivat anilina za koji je otkriveno da poseduje jednako dobre analgetske i antipiretske osobine i brzo je ušao u medicinsku upotrebu 1886. godine. Nedugo zatim otkriveni su njegovi toksični efekti od kojih su najbitniji metemoglobinemia i cijanoza. Iz tog razloga je povučen iz kliničke upotrebe i počela je potraga za manje toksičnim derivatima anilina. Harmon Norhtrop Morse sintetisao je paracetamol na John Hopkins Univerzitetu 1877. godine, redukcijom p-nitrofenola pomoću kalaja u glacijalnoj sirćetnoj kiselini. Klinička ispitivanja počinju tek 1887. godine kad je Joseph von Mering uporedjivao efekte koje paracetamol i fenacetin pokazuju na njegovim pacijentima. Tokom tih ispitivanja fenacetin je davao bolje rezultate. Američki istraživači Lester i Greenberg su tek 1947. godine utvrdili da je von Mering izveo pogrešne zaključke i da zapravo paracetamol ne izaziva metemoglobinemiu.
Paracetamol (acetaminofen) ili prema IUPAC-ovoj nomenklaturi N-(4-hidroksifenil)etanamid pripada grupi antipiretičkih nenarkotičkih analgetika, zajedno sa acetilsalicilnom kiselinom i aminofenazonom.

Slika 1. Struktura paracetamola

Paracetamol se može sintetisati jednostavnim laboratorijskim postupcima polazeći iz fenola. Nitrovanjem fenola pod blagim reakcionim uslovima dobijaju se orto- i para- izomeri. Razdvajanjem izomera i redukcijom p-nitrofenola dobija se p-aminofenol. Dobijeni p-aminofenol se acetiluje pomoću acetanhidrida do paracetamola.

Slika 2. Dobijanje paracetamola

Paracetamol se često koristi kao analgetik i antipiretik. Obično se upotebljava protiv bolova, temperature, glavobolje i zubobolje. Jedan je od glavnih sastojaka preparata protiv prehlade i gripa. U kombinaciji sa nesteroidnim analgeticima i opioidnim analgeticima često se koristi protiv snažnijih bolova kao što su bolovi koje prouzrokuje rak.
Bezbedan je za ljudsku upotrebu u preporučenim dozama, akutna predoziranja dovode do težih oštećenja jetre i bubrega, ali je smrtni ishod i tada jako redak. U retkim slučajevima i normalna doza može imati iste posledice, posebno je rizik povećan kad su u pitanju alkoholičari. Istraživanja sprovedena u 31 zemlji pokazala su da upotreba ovog leka kod dece može povećati rizik od astmatičnih oboljenja. Ne prouzrokuje stvaranje zavisnosti i nije kancerogen. Efikasniji je od Aspirina, posebno kod pacijenata kod kojih postoji rizik od povećanog krvarenja i problem lučenja želudačne kiseline.
Kao i ostali lekovi iz date klase i paracetamol inhibira dejstvo ciklooksigenaze-enzima odgovornog za nastanak prostaglandina (supstanci koje su derivati viših masnih kiselina, inače imaju mnoge biološki važne funkcije kao što su stimulacija mišića, inhibicija agregacije trombocita, snižavanje krvnog pritiska, pojačanje bola i indukcija porodjajnih napona).
U jetri se razlaže na netoksične produkte. Poznata su tri metabolička puta:
• Glukuronizacija je prisutna u 40-65% metabolizma paracetamola.
• Sulfonovanje 20-40%
• N-hidroksilacija i premeštanje, a zatim konjugacija sa GSH 15%

Slika 3. Dejstvo paracetamola

Sva tri procesa daju neaktivne produkte koji se izlučuju putem bubrega. U trećem procesu intermedijer koji nastaje, NAPQI, je ipak toksičan.
Istraživanja su pokazala da velike doze (oko 2000 mg dnevno) mogu biti odgovorne za krvarenje u stomaku. Ukoliko dodje do oštećenja jetre paracetamolom, kao antidot se koristi aktivni ugalj (smanjuje apsorpciju paracetamola). Inače, paracetamol je vrlo otrovan za zmije i mačke. Letalna doza je već 1 tableta.

Reference:

1. E. J. Corey, B. Czakó, L. Kürti, Molekules and medicine, John Wiley & Sons 2007, 210-211

2. http://en.wikipedia.org/wiki/Paracetamol