Poslednji korak u evoluciji je izumiranje

By   /  26. August 2010.  /  Comments Off on Poslednji korak u evoluciji je izumiranje

Ja mrzim tehnologiju! U stvari, da budem precizan, trenutno.

Inače sam zaljubljenik u tehniku. U softverske pakete. U računare… Volim ih. Baš ih volim. Do granice zavisnosti ih volim… I inače se igram programiranja. U to ne računam programiranje liste u Winampu ili promena imena na Facebook-u tako da mi ime ima i mali smešak između imena i prezimena (taj smešak je zapravo japansko slovo Dzu), već stvarno programiranje: veb dizajn, veb razvoj, razvoj softverskih paketa, plug-ins… I sve što ide uz prefiks dev. Međutim, poslednjih par dana sam bio primoran da budem „zakucan“ u stanu i da se odvojim od računara. Na svu svoju žalost, bio sam preokupiran spuštanjem temperature sa 39,2o na normalnu telesnu, pa nekako nisam baš mogao i da kuckam. BeerFest mi došao glave. Tad sam shvatio koliko zapravo volim tehnologiju. Između spavanja, tuširanja, gutanja koje-kakvih tableta i povremenih naleta nervoze, uspeo sam i da se povremeno javim na telefon. Malo i to ne svaki put, čisto kako ne bi bilo poternica za mnom i kako ne bih posle morao da objašnjavam koje kakvim organima vlasti (ili beše reda i mira?) zašto i kako sam nestao duže od 48 sati. Ne volim tehnologiju koja spaja ljude. Setite se reklame za Nokia-u, „Nokia – connecting people“. Nemam problema sa novim, „fensi“ igračkicama, medicinskim aparatima ili onim pomagalima – to su sve stvari koje čine svet boljim mestom. Imam problema sa tehnologijom koja me ne samo spaja sa ljudima, već me i održava u kontaktu sa njima: telefon, mobilni, pejdžer, Facebook, Twitter, MySpace, Google Buzz, LiveMocha, CouchSurfing, LinkedIn, NetLog, StumbleUpon, Tagged, Tribe, Live, Yelp, Blogger, Delicious, Digg, hi5, Lastfm, Ning, Orkut, Reddit, Technorati i naravno ne zaobilazni Live Messanger i Skype. Sad shvatih da samo deo socijalnih mreža koje sam nabrojao, su popunile tri reda teksta u Wordu. Hmmm… Ima li ih još?

FacebookAddicted

FacebookAddicted

Znate, Facebook je jedna od stvari koje su mi na minus listi. Imam nalog na „Fejsu“, jer je suštinski obavezan za jednu „socijalnu“ osobu. Pozivi za dogadjaje, najave dogadjaja, najave rodjendana, rodjendani i godišnjice, vesti i novosti, sve se objavljuje preko Fejsa i ako udjete u razgovor tipa, –          „Gde se i kada nalazimo za Perin (sve jedno, Žikin, Mikin, Lazin) rodjendan?“ –          „Kakav rodjendan?“ –          „Pa zar nisi dobio moj Friend Request Notification Poke?“ (što bi u mom slobodnom prevodu bilo Prijateljsko obaveštenje za zahtev za bockanje, jer inače koristim, kad koristim, englesku verziju Fejsa) I još se onda usudite da kažete glasno „Pa… Ja to ne proveravam svaki dan.“, dobićete jedan od onih blentavo-začudjujućih pogleda koji vam prave dve rupe u zidu iza vas, naravno direktno kroz lobanju. Ne! Ne proveravam Fejs svaki dan. I sad kao loša reklama: I ponosim se time! Jutarnji ritual ispijanja kafe mi traje nešto „jače“ od sat vremena. Da. Stvarno. Ustajem sat vremena ranije, samo da bih na miru mogao da popijem kaficu. Prvo što uradim kad uključim računar, je da proverim e-poštu. E-pošta mi je lepši izraz od „pošte“, jer nekako za ovo drugo su mi vezani računi koji mi pristižu mesečno i od kojih mi se digne kosa na glavi kad ih otvorim.

E-mail

E-mail

U e-pošti je drugačije. Većina ih je koje kakvih reklama za varijante Cialisa i tabletica sličnih njemu . E, u zadnje vreme (godinu, dve) počeo sam da dobijam one zabavne za čitanje, koji me uvek razvesele kad ih otvorim. Počeli su da mi „pišu“ likovi na samrti (a koje naravno ne poznajem, ma nikad čuo), koji samo što ne umru od koje kakvih terminalnih bolesti i koji mi ostavljaju po 100 i više miliona dolara, funti, evra, jena… Ma birajte valutu, milioner sam u svim valutama, zasebno. Za uzvrat samo bih trebalo da im pošaljem svoje ime, prezime, adresu, telefon, primerak potpisa, broj i lozinku računa u banci i naravno, ime banke. Dovoljno su fini da će sami da nadju sajt banke ili najbližu ispostavu. Baš su divni. Nakon proverene (čitaj: obrisane) e-pošte, krećem da „bazam“ po internetu čitajući vesti. Svakako, većina je crna hronika – čovek se samo zapita odakle, bre, toliko tih „crnih“ vesti za samo 10-ak sati… Zatim tu su forumi, članci, blogovi, mikro-blogovi i obavezno, zabavni, naučni strip… Gde smo mi to prestali da budemo socijalna bića i postali virtualno-socijalni? Mislim, ovo se sve nazivaju „socijalnim mrežama“, a nigde od tog socijalnog dela. Izvinite, ali ja ne smatram da je druženje, kliktanje „Like“ dugmeta na svaku promenu statusa, novu sliku ili komentar. Ne mislim da je Messenger divna stvar i ne mislim da su forumi ultimativni način diskusije. Zašto smo zamenili živu komunikaciju sa virtuelnom? Zašto smo dozvolili da nam to postane normalno? Jesmo li, zaista, toliko evoluirali da nam nije potrebna komunikacija uživo da bi smo se razumeli, družili i razmenjivali mišljenja? A onda pogledate sve te uređaje koji se danas prodaju i reklamiraju. Ma PR je čudesna stvar! Šporeti su postali komplikovani za korišćenje, sa hiljadu i jednom nalepnicom, „Energy Saver“, „Smart Technology“, „Life-Time Warranty ”… Ma pustite me, hoću samo da skuvam kafu! Veš mašine koje su programabilne (valjda se tako kaže) sa 99 programa plus 14 bio-programa. Molim?!? Onda se okrenete televizoru, koji je postao toliko napredan da ima reklama „Better than real life“! Hej bre! Pa su još svi uređaji dobili neke skraćenice, HD, FX, HiFi, Gx, SuperX, ExtremeX, X-100, W-10 Black, GalaxyX… Ko to sve da popamti? I svi imaju još i „Series“ na kraju, jer se nadaju (ili znaju) da ćemo toliko kupovati da će imati novu verziju istog proizvoda, koji je navodno poboljšan. „Čekaj, pa zar onaj prethodni nije bio savršenstvo, savršenstva? Čemu onda… Ma nema veze, dajte mi jedan…“ Možda su ipak u pravu što reklamiraju seriju koja još ne postoji.

Stolica masažer

Stolica masažer

A automobili, samo što ne polete! Sada su postali „ergonomični“, sa samo-podešavajućim sedištima, auto-podešavajućim nivoom svetla i jačine zvuka. Počeli su i mirise da ispuštaju jer su „istraživanja pokazala“ da što je vozač opušteniji, to je sigurnija vožnja. Ma, samo što ne čitaju misli! Onda su ubacili i prečišćivače izduvnih gasova sa 0% (aha!) toksičnih gasova, koji se zasnivaju na cirkomijumu i itrijumu i kako oni kažu „zato je skupo, al’ radi!“. Samo im još fali „Majke mi“. A niko da nam kaže da je to tek nakon provozanih 15-20 kilometara. A šta ispušta to prvo vreme? Cvetiće? Radi na ljubav vlasnika? Gde god se okrenete, šta god da kupite ili vidite, sve što koristite ili ste koristili, napravljeno je (ili popularno: dizajnirano) tako da nam ugodi. Da nam ne otežava, već da nam „olakša“ život. Da nas ne zamara, već opusti. Da nas ne iritira, već ugađa i povladjuje. Gde su u toj priči drugi ljudi? Šta je sa tim ljudskim interakcijama sa početka? Ili nam je samo dovoljna fotelja za opuštanje koja sa jedne strane ima mesta za daljinski upravljač, a sa druge mesto za čašu i obavezno 5 autonomnih masažera od čega je jedan za stopala? Jesmo li zaista evoluirali toliko da više nemamo nikakvih potreba, osim da ugodimo sebi samima? Kažu da je poslednji korak evolucije, izumiranje. Gde to onda nas stavlja? Hvala ti Darvine!

Tags: , ,


RSS
%d bloggers like this: