Ernest Raderford je rođen 30. avgusta 1871. godine u gradu Nelsonu na Novom Zelandu. Bio je poznati britanski fizičar i dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1908. godine.
Raderford je radio kao profesor na Univerzitetu u Montrealu. Bio je profesor fizike na Univerzitetu u Mančesteru od 1907, a od 1919. direktor Kevendiš labaratorije u Kembridzu. Godine 1903. izabran za člana, a u periodu od 1925. do 1930. i za predsednika Kraljevskog društva.
U početku se bavio proučavanjem radioaktivnih raspada. Prvi je uočio da se zračenje radijuma sastoji od tri vrste, koje je nazvao α-, β- i γ-zračenje. Zajedno sa Sodijem uveo je pojam vreme poluraspada i formulisao zakone radioaktivnog raspada. Proučavanjem raspadanja α-čestica na atomima Raderford je došao do zaključka da atom nije kompaktan delić materije, već se sastoji od pozitivnog jezgra (radijusa 10^-12cm) i elektrona koji kruže oko njega.

Kada se metalna folija bombarduje α-česticama, jedan deo pozitivno naelektrisanih čestica u sudaru sa pozitivnim naelektrisanjem atoma skreće sa prvobitne putanje, dakle rasejava se,dok drugi veći deo ipak prolazi kroz foliju. Medjutim, poneka čestica skrene za neočekivano veliki ugao (kao da se odbije od folije). Raderford je ovo opažanje njegovih đaka Gajgera i Marsdena prokomentarisao rečima: „Bio je to najneverovatniji događaj u mom zivotu. To je isto tako neverovatno kao kada biste na list papira ispalili topovsko zrno prečnika 15” (38cm), a ono se od njega odbije i pogodi vas.“ Analizirajući ovaj problem, Raderford je zaključio da su celokupna masa i pozitivno naelektrisanje atoma skoncentrisani u vrlo malom prostoru, dakle da postoji jezgro atoma. Tako je nastao Planetaran model atoma.
Raderfordov model nije mogao da objasni stabilnost atoma i linijski karakter spektara, jer, prema klasičnoj fizici, ubrzano kretanje elektrona oko jezgra znači i stalnu emisiju energije u obliku elektromagnetnih talasa (kontinualni spektar) i stalno smanjenje radijusa putanje.