Marie Curie

By   /  12. marta 2018.  /  Komentari su isključeni na Marie Curie

Autor: Života Selaković

Marija Sklodovska-Kiri (fr. Marie Curie, pl. Maria Skłodowska) je poljsko-francuska hemičarka i fizičarka, kao i prvažena dobitnik Nobelove nagrade i, uz Linusa Paulinga, jedini dobitnik dve Nobelove nagrade iz dve oblasti (dobitnik je i Nobelove nagrade za fiziku). Dobitnik je i mnogih drugih nagrada, kao i velikog broja počasnih diploma/doktorata iz fundamentalnih prirodnih nauka, medicine i prava, dodeljenih od strene univerziteta širom sveta.
Rođena je 7. novembra 1867. godine u Varšavi, koja je u to vreme bila deo Rusije. Bila je najmlađe, peto dete Bronjislave i Vladislava Sklodovski (pl. Bronisława, Władysław Skłodowski), koji su bili profesori u gimnaziji. Kada joj je bilo deset godina umrla joj je najstarija sestra, a sa dvanaest godina umrla joj je majka, obolela od tuberkuloze. Nakon što je sa šesnaest godina završila žensku gimnaziju, radila je kao guvernanta u nekoliko porodica, na ovaj način finansijski pomažući stariju sestru Bronjislavu (pl. Bronisława) na studijama medicine u Parizu.
Kada se Bronjislava udala insistirala je da Marija dođe u Pariz, što se i desilo na jesen 1891. godine. Studirajući na Sorboni matematiku, fiziku u hemiju, sebe je u velikoj meri izdržavala držeći privatne časove uveče, dok je danju učila. Diplome za fiziku i matematiku stekla je 1893. i 1894. godine, a u tom periodu upoznala je Pjera Kiri (fr. Pierre Curie) koji je radio u Visokoj školi industrijske fizike i hemije (fr. École Supérieure de Physique et de Chimie Industrielles de la Ville de Paris), s kim je imala zajednička interesovanja u nauci. Venčali su se 1895. godine u Parizu, nakon čega su dobili dve kćerke.

Marija Kiri u Briselu 1927. godine, sa Plankom, Lorencom, Ajnštajnom, Lengmirom, Lengvinom, Debajom, Bragom, Dirakom, Komptonom, de Broljiem, Bornom, Borom, Erenfestom, Paulijem, Šredingerom, Hajzenbergom, Brijunom i drugim slavnim naučnicima.

Oslanjajući se na zapažanja Anrija Bekerela (fr. Henri Becquerel) iz 1896. godine, koji je uočio da soli urana emituju zračenje nalik na X-zračenje i jonizuju okolni vazduh, Marija je 1897. godine utvrdila da soli urana, postavljene između dve ploče pod naponom, između kojih se nalazio vazduh, izazivaju pojavu merljive električne struje između ploča (ovu aparaturu ranije je osmislio njen suprug sa svojim bratom). Još važnije je da je ispitujući različite soli urana utvrdila da jačina struje ne zavisi ni od čega drugog, sem od udela urana u soli, iz čega je izvela vrlo važan zaključak, o kom govori i u svom govoru pred Nobelovim komitetom, 11. decemra 1911: ,,Bila sam iznenađena činjenicom da je aktivnost jedinjenja urana (i torijuma) bila svojstvo atoma elementa urana (i torijuma)”. Dalje, uočila je da minerali koji sadrže uran – pičblenda i halkolit – pokazuju mnogo veću aktivnost (određenu merenjem jačine struje, kao što je opisano iznad, a koja je poticala od jonizovanog vazduha) nego što bi bila aktivnost ekvivalentne količine čiste soli urana, iz čega je (ispravno) pretpostavila da minerali sadrže i manje količine drugih elemenata koji su veće radioaktivnosti (termin koji je skovao bračni par Kiri). Zainteresovavši svog supruga, njih dvoje su se upustili u mukotrpan posao hemijske analize minerala pomoću metoda odvajanja, prateći nakon svake faze (radio)aktivnost svih dobijanih frakcija i zaključujući da postoji radioaktivan element koji se hemijski ponaša kao bizmut i prati ga, kao i radioaktivan element koji se hemijski ponaša kao barijum i nalazi se u frakcijama u kojima je barijum. Prvi su nazvali polonijum (prema domovini Marije Kiri), a drugi radijum, a svoje otrkiće objavili su 1898. godine. Polazeći od hiljada kilograma minerala uspeli su da izoluju nekoliko kilograma barijum-sulfata, koji su prečistili, preveli u hlorid, a potom hiljadama frakcionih kristalizacija odvojili radijum-hlorid (koji je manje rastvoran u vodi) od barijum-hlorida. Na ovaj način, 1902. godine došli su do količine od 100mg radijum-hlorida. Bračni par Kiri podelio je sa Bekerelom Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine, za rad na fenomenu radijacije. Ovo je omogućilo Pjeru da postane profesor i osnuje sopstvenu laboratoriju, u kojoj je Marija bila direktor istraživanja. Novcem od nagrade pomagali su poznanicima i studentima kojima su bila potrebna novčana sredstva. Marija Kiri postala je doktor nauka 1903. godine (na Sorboni).
Pjer Kiri tragično je nastradao tri godine kasnije, kada su ga na ulici pregazile kočije, nakon čega je Marija preuzela njegovo profesorsko mesto i postala prva žena profesor na Sorboni. Pet godina kasnije dodeljena joj je Nobelova nagrada za hemiju, za otkriće novih elemenata i rad na izolovanju radijuma, čija je svojstva proučavala, a naročito terapeutska.
Marija je važila za tihu, dostojanstvenu i nenametljivu osobu. Zlatne Nobelove medalje donirala je državi, kao pomoć u Prvom svetskom ratu, a inicirala je i proizvodnju radiografskih vozila, za lečenje vojnika u ratu. Sa sestrom Bronjislavom osnovala je Radijumski institut u Varšavi 1925. godine (koji se bavio istraživanjem primene radijacije u onkologiji), a 1929. uspela je da ga opremi, zahvaljujući donaciji koju je izdejstvovala u SAD-u. Pisanje o njenom društvenom radu u ovim godinama njenog života zahtevao bi mnogo više mesta. Preminula je 4. jula 1934. godine, u svojoj 67. godini, nakon kreće bolesti, koja je verovatno imala veze sa dugogodišnjom izloženošću radijaciji, o čijim se štetnim posledicama malo znalo, ne dočekavši da vidi Nobelovu nagradu za hemiju u rukama svoje strije kćerke Irene Žolio-Kiri i zeta Frederika (fr. Irène Joliot-Curie, Frédéric), 1935. godine.

Reference:

 .http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1911/marie-curie-      lecture.html

.   http://nobelprize.org/nobel_prizes/physics/laureates/1903/marie-curie-bio.html

.   http://en.wikipedia.org/wiki/Marie_Curie

.   http://sites.google.com/site/chinhdangvu/brussels

.   www.if.ufrj.br/famous/solvay27.jpg


RSS
%d bloggers like this: