Alfred Werner

By   /  12. marta 2018.  /  Komentari su isključeni na Alfred Werner

Autor: Dušan Malenov

Big ImageAlfred Verner rođen je 12. decembra 1866. godine u Milhauzenu u Alzasu, koji je tada bio deo Nemačke, a nekoliko godina kasnije pripojen Francuskoj. U Milhauzenu je pohađao školu i već tada je pokazivao veliko interesovanje za hemiju. Kada je imao svega 18 godina, sproveo je svoje prvo samostalno hemijsko istraživanje. 
U periodu od 1885. do 1886. Godine, Alfred Verner je boravio u Karlsrueu na odsluženju vojske i u tom periodu je imao prilike da prisustvuje predavanjima na Tehničkoj višoj školi u tom gradu. Krajem 1886. godine otpočeo je sa pohađanjem predavanja na Federalnoj tehničkoj višoj školi u Cirihu, gde je 1889. godine stekao Diplomu tehničke hemije. 
U toku studija, na njega je najveći uticaj imao profesor Hanč, sa kojim je od 1889. godine sarađivao na istraživanjima, ali kao asistent u laboratoriji profesora Langea. Na samom početku ove saradnje, 1890. godine, Verner je stekao diplomu na Univerzitetu u Cirihu, sa tezom o prostornom rasporedu atoma u molekulima koji sadrže azot, čime se bavio i narednih godina, sve do odbrane doktorata 1892.
Godine 1891. Verner je posetio Pariz, gde je neko vreme radio sa profesorom Bertloom, da bi se naredne godine vratio u Cirih, gde je postao predavač na Tehničkoj višoj školi. Novi napredak je usledio 1893, kada mu je dodeljena titula vanrednog profesora na Univerzitetu u Cirihu, gde je nasledio Viktora Merca na mestu predavača organske hemije. 
Dve godine kasnije postao je redovni profesor, a takođe mu je dodeljeno švajcarsko državljanstvo. Uprkos odličnim ponudama koje su došle iz Beča, Bazela i Vurcburga, Verner je rešio da ostane u Cirihu i godine 1902. Preuzeo je i predavanja iz neorganske hemije na tom univerzitetu.

Alfred Verner je utemeljivač teorije koordinacije, čije je formiranje počelo njegovim doktoratom. Do tada se valenca elementa definisala kao broj veza koje on formira, ali bez definisanja različitih tipova veza koje se grade. Pionirski rad koji je Verner objavio 1893. godine odnosio se na jedinjenje do tada predstavljano formulom CoCl3•6NH3. Verner je u jednom eksperimentu rastvorio ovo jedinjenje i potom izvršio taloženje hlorida dodatkom srebro-nitrata. Nakon merenja provodljivosti rastvora došao je do zaključka da je centralni jon kobalta okružen sa šest molekula amonijaka, a da su tri hloridna jona u vodenom rastvoru slobodna. Za ovo jedinjenje predložio je formulu [Co(NH3)6]Cl3, koja je kasnije potvrđena određivanjem magnetne susceptibilnosti. Za Co-Cl veze Verner je rekao da odgovaraju „primarnoj“ valenci (na većem rastojanju) jednakoj 3, dok Co-NH3 veze određuju „sekundarnu“ (slabiju, na kratkom rastojanju) valencu jednaku 6.


trans-[Co(NH3)4Cl2]Cl

Verner je tako objasnio da neorganska jedinjenja sadrže jedan atom koji se „ponaša“ kao centralni, oko koga je raspoređen određen broj drugih atoma, radikala ili drugih molekula po jednostavnoj pravilnoj geometrijskoj shemi. Broj koji je označavao broj atoma raspoređenih na ovaj način oko centralnog atoma Verner je nazvao koordinacioni broj (broj koji odgovara „sekundarnoj“ valenci). Kao najvažnije koordinacione brojeve on je označio 3, 4, 6 i 8. Takođe je dodao da se broj 6 pojavljuje veoma često i da se u hiljadama molekula nalazi atom sa tim koordinacionim brojem, i to tako da se koordinavani atomi nalaze na rogljevima oktaedra.


cis-[Co(NH3)4Cl2]Cl

U narednih 20 godina Verner i njegovi saradnici su radili na sintezi i ispitivanju neorganskih jedinjenja, sa posebnim naglaskom na određivanju stereohemijskih svojstava. Jedno od najinteresantnijih i svakako najvažnijih bilo je objašnjenje fenomena da kompleksno jedinjenje formule [Co(NH3)4Cl2]Cl može biti i zeleno i ljubičasto. Verner je ustanovio da ovo jedinjenje može postojati u obliku dva geometrijska izomera, od kojih je trans zelene, a cis ljubičaste boje. 
Vernerov rad je kulminirao otkrićem čitave serije optički aktivnih izomera ispitivanih kompleksih jedinjenja, među kojima je prvi bio heksol. Optički aktivan heksol je bio dokaz da optička aktivnost jedinjenja ne mora biti posledica postojanja tetraedaraskog ugljenikovog atoma.

Heksol

Verner je bio dopisni član Kraljevskog naučnog društva u Getingenu i Fiziko-medicinskog društva u Erlangenu. Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Ženevi, a bio je i počasni član naučnih društava u Frankfurtu, Lozani, Londonu i Moskvi, kao i dobitnik Leblanove medalje Francuskog hemijskog društva. Najznačajnije knjige Alfreda Vernera su Nove ideje u neorganskoj hemiji i Priručnik stereohemije, obe objavljene 1904. godine. Godine 1913. Alfred Verner nagrađen je Nobelovom nagradom za hemiju. Bilo je to priznanje negovom radu o „povezivanju atoma u molekulima, čime je bacio novo svetlo na ranija istraživanja i otvorio nova polja istraživanja, posebno u neorganskoj hemiji“.
Alfred Verner je 1894. godine u Cirihu oženio Emu Gisker. Sa njom je imao dvoje dece – ćerku Šarlot i sina Alfreda. U vreme kada je dobio Nobelovu nagradu za hemiju, Verner je bolovao od arterioskleroze, što ga je primoralo da se 1915. godine povuče s mesta predavača. Zvanično se penzionisao četiri godine kasnije. „Otac koordinacione hemije“, kako je danas poznat, umro je 15. novembra 1919. godine.

Reference:

  1. http://en.wikipedia.org/wiki/Alfred_Werner
  2. http://en.wikipedia.org/wiki/Hexol
  3. http://nobelprize.org/chemistry/laureates/1913/werner-bio.html

  


RSS
%d bloggers like this: