Richard Willstaetter

By   /  12. marta 2018.  /  Komentari su isključeni na Richard Willstaetter

Autor: Milan Milovanović

Martin Ričard Vilšteter (nem. Martin Richard Willstätter) rođen je 13. avgusta 1872. godine u Karlsrueu, Baden (nem. Karlsruhe, Baden) u Nemačkoj od oca Maksvela (nem. Maxwell) koji je po zanimanju bio trgovac tekstilom, i majke Zofi Ulman (nem. Sophie Ulmann). Bio je nemačke nacionalnosti, ali jevrejskog porekla. Oženio se 1903. godine Zofi Leser (nem. Sophie Leser), sa kojom je imao sina Ludviga (nem. Ludwig) i kćerku Idu Margaretu (nem. Ida Margarete). 
Školu je pohađao u rodnom Karlsrueu. Školovanje je nastavio u Nirnbergu (nem. Nürnberg), gde je učio tehničku školu. Sa 18 godina otišao je na Univerzitet u Minhen (nem. der Universität in München) gde je studirao nauku, na odseku za hemiju.

Big ImageDiplomirao je 1893. godine. Mentor na studijama bio mu je Adolf fon Bajer (nem. Adolf von Baeyer). Prvi radovi bili su mu na proučavanju strukture i sinteze biljnih alkaloida. Kasnije radi na hinonskim jedinjenjima, koja su bila baza za mnoge boje. Doktorirao je 1894. godine. Istraživanje u okviru doktorske teze baziralo se na dokazivanju strukture kokaina. Nakon dve godine postao je predavač kod A.f. Bajera. Vanredni profesor na Univerzitetu u Minhenu postao je 1902. godine. Tri godine kasnije dobio je ponudu da bude profesor na Univerzitetu u Cirihu (nem. der Universität in Zürich), koju je i prihvatio. Tamo je ostao narednih sedam godina. Taj period bio je veoma značajan za njega, jer tada radi na istaraživanju hlorofila, zelenog pigmenta biljaka koji apsorbuje svetlosnu energiju i konvertuje je u hemijsku energiju, u procesu fotosinteze i s tim u vezi ima veliki biološki značaj. Godine 1912. dobio je istraživačku laboratoriju i honorarno profesorsko mesto na univerzitetu u Berlinu, a radi i na ,,Kajzer Vilhelm” hemijskom institutu u Berlinu. Tu radi na istraživanju antocijanina, koji predstavljaju jedinjenja koja daju boju cveću i voću. Tokom dve godine pre Prvog svetskog rata (1914.-1918.), zajedno sa saradnicima, uspeo je da istraži u potpunosti hlorofil i da završi neke od radova o hemoglobinu. 
U doba Vilštetera bilo je puno nejasnoćna na polju biljnih pigmenata. Početna istraživanja Vilštetera na ovom polju donela su saznanje o postojanju magnezijuma u sastavu hlorofila, pored ostalih minerala, koji predstavlja krucijalni deo čistog hlorofila. Dokazao je način vezivanja magnezijuma u molekulu hlorofila. Ta veza bila je dovoljno jaka za održanje Mg u sastavu molekula pri dejstvu alkalija, ali ne i kiselina, koje su ga uklanjale, ostavljajući netaknut ostatak molekula hlorofila. Potom je Vilšteter na ovakav način ispitivao oko 200 različitih vrsta biljaka. Doneo je zaključak da je hlorofil u svima njima isti, i da nije homogena supstanca, već da se sastoji od dva u nekoliko različita, ali ipak usko povezana hlorofila, plavo-, odnosno žuto-zeleni hlorofili. Nastavak njegovog istraživanja usmeren je bio na izolovanje hlorofila u čistom stanju, u što većem prinosu. Uspeo je u tome. Čak i u dobijanju oba hlorofila odvojeno, čime je dao dokaz o njihovoj egzistenciji. U cilju toga razradio je i vrlo dobre ekperimentalne metode. Najvažnija istraživanja, ipak, ticala su se definisanja strukture hlorofila. Pokazao je da je hlorofil estar, koji dejstvom alkalija daje do tada nepoznati alkohol, nazvan fitol, i obojenu komponentu, nazvanu hlorofilin. Dalje je pronašao da je u prirodi za ovaj process degradacije hlorofila odgovoran tzv. enzim hlorofilaza i time objasnio prirodu kristalizacije hlorofila. Značaj rada na strukturi hlorofila reprezentovao je i istaživanjima na ostalim obojenim komponentama i njihovim derivatima, filinima. Naime, postoji povezanost hlorofila sa hemoglobinom, koja se sastoji u mogućnosti „sinteze” jedinjenja koje je u veoma tesnoj vezi sa porfirinom, inače esencijalnim delom hemoglobina, iz filoporfirina, derivata hlorofila. Do ovog zaključka došao je istraživanjem i posmatranjem položaja pirola u jezgrima hlorofila i hemoglobina, pošto je uočio da oba sadrže matični porfirin, tzv. etioporfirin.
Istraživao je iscrpno i žute pigmente, tzv. karotenoide koji se nalaze zajedno sa hlorofilom u lišću biljaka. Takođe, sa velikim uspehom, proučio je i druge grupe pigmenata biljaka, plave i crvene pigmente cveća i voća, tzv. antocijanine. Na osnovu velikog broja uzoraka različitig cveća i voća, zaključio je da su antocijanini po hemijskoj strukturi glikozidi, koji se mogu fragmentisati, u najvećem broju slučajeva, na glukozu i obojenu komponentu cijanidin, čiju je hemijsku strukturu takođe objasnio. Naime, kako je redukcijom pojedinih žutih pigmenata dobio neke cijanidine, zaključio je da i oni pripadaju grupi flavona, odnosno flavonola. Istraživao je i zavisnost ponašanja cvetnih pigmenata na rekciju biljnog soka, odakle je zajljučio da isti antocijanini mogu davati različite boje u različitim cvetovima, a što je posledica pH sredine u kojoj se nalaze.
Za istraživanja i dostignuća u oblasti biljnih pigmenata, a pre svih hlorofila, godine 1915. dobio je Nobelovu nagradu. 
Godinu dana kasnije vratio se u Minhen, prihvativši poziv za profesora, kao naslednik svoga učitelja A. f. Bajera. Posle Prvog svetskog rata nastavio je sa istraživanjima od suštinskog značaja na polju fotosinteze, i studijama baziranim na prirodi i aktivnosti enzima, odnosno supstanci koje ubrzavaju hemijske reakcije u živim organizmima. Istraživanjima enzima koji učestvuju u fotosintezi obezbedio je osnovu za kasnija otkrića u modernoj biohemiji. Osim toga rešavao je i probleme teoretske hemije. Uspeo je da sintetizuje i ciklooktatetraene. Karijera mu se naglo završila kada je, 1924. godine, najavio penzionisanje u znak protesta protiv rastućeg antisemitizma (odnosno netrpeljivosti prema Jevrejima kao naciji i religijskoj grupi). Od Gestapoa (zvanične tajne policije nacističke Nemačke, (nem. Geheime Staatspolizei)) pobegao je 1938. godine i emigrirao u Švajcarsku, ostavljajući u Nemačkoj svu imovinu. Poslednje tri godine života pisao je svoju biografiju. 
Umro je 3. avgusta 1942. godine u 69-oj godini života, u Muraltu, u Locarnu, u Švajcarskoj (nem. Muralto, Locarno, die Schweiz), zbog bolesti srca.

Reference:

.   Obituary Notices of Fellows of the Royal Society, Vol. 8, No. 22 (Nov., 1953), pp. 609-http://www.jstor.org/stable/769233

.   http://www.nndb.com/people/254/000099954

.   http://en.wikipedia.org/wiki/richard_willstätter

.   http://nobelprize.org/nobel_prizes/chemistry/laureates/1915/willstatter-bio.html

.   Richard Willstätter, 1872-1942, Obituary Notices of Fellows of the Royal Society, Vol. 8, No. 22 (Nov., 1953), pp. 609-http://www.jstor.org/stable/769233

  


RSS
%d bloggers like this: